Naš cilj je da naši gosti budu zadovoljni ...
... ponesu lepe utiske i sećana na boravak kod nas.
Izuzetno nas raduje kada naši korisnici ponovo dođu ...
... jer to znači da je naš cilj ostvaren!
Dobro došli!

Izleti

Rekreativne staze koje se nalae u neposrednoj blizini "Bele breze" omogućavaju svakodnevne šetnje naših gostiju po izuzetno pitomoj i blagoj klimi. Raznim stazama dolazi se do vodopada u Gostilju, Stopića pećine, Etno sela Sirogojno, Banje Vapa.

Naši iskusni vodiči organizovaće deci i našim gostima obilaske predivnih predela uz stručno objašnjavanje flore i faune Zlatibora.

Staze kojima se kreću naši gosti su bezbedne i namenjenje šetačima.

 

 

Vodopad u Gostilju

Stene prekrivene mahovinom i voda koja se probija kroz njih praveći brzake, čine impresivnu sliku ove oaze netaknute prirode. A kao kruna svega - vodopad! Mlaz vode koji pada sa oko 20 m dominira ovim prostorom.

Selo Gostilje nalazi se nadomak Zlatibora. Udaljeno je 250 km od Beograda, 30 km od Užica i oko 20 km od centra Zlatibora. Ukoliko se ide iz pravca Užica, treba pratiti put prema Sirogojnu, preko Bele Zemlje. Tako se stiže do raskrsnice koja odvaja prema ovom ušuškanom selu.

Ukoliko bi se crtežom predstavio krajolik ovog sela, onda bi to bila tipična seoska idila: kuće razbacane po pašnjacima, prostrane bašte sa šljivicima i domaćim životinjma, a sve to uokvireno bogatim borovim i bukovim šumama, svežinom i spokojom. Kraj je veoma bogat vodom, lekovitim biljem i predstavlja riznicu svežeg vazduha.

U samom selu izvire potok na čijem se vrelu proizvodi Zlatibor voda, brend istoimene planine.

Posebno obeležje ovog kraja je vodopad na Gostiljskoj reci. Sam prilaz vodopadu ne predstavlja problem. Nadomak njega stiže se autom prateći makadam, a nekoliko utabanih stazica ide direktno do vode.

Nastava u prirodi
Više

Sportske pripreme
Više

Čitav prostor oko vodopada predstavlja malu oazu netaknute prirode. Skladno raspoređene stene prekrivene mahovinom i voda koja se probija kroz njih praveći brzake, čine impresivnu sliku. A kao kruna svega - vodopad! Mlaz vode koji pada sa oko 20 m, suvereno dominira ovim prostorom.

Voda je prilično hladna, ali stojeći sa strane imate mogućnost da osetite efekat hladnog tuša koji je idealno rashlađenje po letnjim vrelinama. Izaberite mesto koje vam najviše odgovara (bilo na nekoj od stena ili na travi oko vode), prepustite se užitku, zaboravite na svakodnevnicu i predajte se prirodi.

Ukoliko nastavite put rečnog toka, nailazite na nove celine brzaka, slapova i manjih virova i vodopada. Svaki kutak jedinstven je na svoj način i što je najvažnije, lako su pristupačni. Spoj vode, kraškog kamena, starih stabala, mostića koji povezuju ove celine - sve skupa deluje pomamljujuće. To će vas podstaći da nastavite dalje, sve do mosta preko reke Katušnice. I nakon dela punog dinamike, zvukova i okrepljujuće buke vode, sledi mirna seoska reka Katušnica, bogata ribom.

Ovo mesto je poslednjih godina često stecište izletnika. Mnogi turisti svrate kako bi videli vodopad, a onda omamljeni prirodom odluče da se zadrže i tu provedu dan. Obično se razlivaju mirisi roštilja, ali to za sobom vuče i onu drugu, nakaradnu stranu otpada i smeća koje ostaje. Nemojte dozvoliti da do toga dođe, greh je narušavati harmoniju koja ovde vlada.

Za one koji ne vole preterano da se prepuštaju roštiljanju i vole da dođu na gotovo, postoji i ta varijanta. Od skoro, blizu vodopada je otvoren riblji restoran u kojem, između ostalog, možete uživati u odličnoj pastrmci na žaru.

 


Stopića pećina

Stopića pećina se nalazi na severnoistočnoj strani planine Zlatibor, između sela Rožanstva i Trnave. Udaljena je 250 km od Beograda, 30 km od Užica, a od turističkog centra Zlatibora udaljena je svega 19 km. Iznad pećine prolazi magistralni put Zlatibor-Sirogojno, od koga je uređena prilazna staza do same pećine.

Stopića pećina je rečna pećina, kroz koju protiče Trnavski potok. Sastoji se od tri speleološka i hidrološka horizonta: periodično poplavljeni, rečni horizont i najmlađi horizont pukotina. Stopića pećina je, bez svog najmlađeg sistema, dugačka 1.691,5 m, pokriva površinu od 7.911,5 m² i ima zapreminu od preko 120.000 m³. Pećina ima impresivni ulazni otvor s desne strane reke Prištavice. Ulaz se nalazi na 711,18 m nadmorske visine, širok je 35 m i visok 18 m. Krečnjački sloj u pećini datira iz perioda triasa i debeo je preko 100 m. Klima u pećini je pod uticajem spoljašnje klime, zimi je hladno, a leti toplo.

Pećina je dobila ime po zaseoku Stopići, koji pripada selu Rožanstvu. Prve pisane podatke o Stopića pećini, ostavio je Radosav Vasović, 1901. godine u Zapisniku Srpskog geološkog društva, a prva speleološka istraživanja obavio je naš veliki istraživač i tvorac naučne speleologije, Jovan Cvijić 1909. i 1913. godine.

Stopića pećinu čine pet celina: Svetla dvorana,Tamna dvorana, Velika sala sa kadama, Kanal sa kadama i Rečni kanal.
Turistički deo pećine ima nekoliko atraktivnih elemenata, kao što su: prostrani ulaz, dugure - otvori na tavanici, siparska kupa "Pseće groblje", vodopad "Izvor života" i niz bigrenih kada.

Bigrene kade, svojom specifičnošću predstavljaju zaštitni znak pećine, nastale su taloženjem krečnjaka. To su udubljenja oivičena kamenim zidovima, odnosno vijugavim, rumenkastim bigrenim naborima u njima se nakuplja voda, koja se kaskadno preliva iz kada. Bigrene kade su periodično poplavljene, pa se svojom veličinom i dubinom, neke i do 7 m, izdvajaju od drugih u Srbiji.

U Rečnom kanalu postoji vir, ispod koga nastaje bigreni tobogan, koji prelazi u bigrene kaskade, između kojih su bigrene kade i "džinovski lonci". Voda se sliva niz kaskade, stvarajući slapove, pri malim vodama, dok se pri većim vodama formira jedinstven vodopad, čija je visina 9,44 m. Od zaglušujućeg huka vode ne može se čuti sagovornik. Kao sa neba sručuje se zapenušana vodena  masa, od kapljica treperi vazduh, a sa mokrih  zidova, bije hladnoća a posetioca obuzima jeza u mrklom mraku ove pećine. Uprkos jezi, vodopad je nazvan "Izvor života".

 


Muzej na otvorenom "Staro selo" Sirogojno

Dvadeset šest kilometara  od turističkog centra Zlatibor, u selu Sirogojno je jedini muzej na otvorenom u Srbiji "Staro selo". Radovi na formiranju ovog muzeja počeli su 1979. godine. Na lokaciju od pet hektara, pored crkve Svetog Petra i Pavla, prevučene su iz svih delova Zlatibora stare brvnare,  kako bi se ovde prezentovale i čuvale.

Muzej čine dve celine. Prva je skup kuće koje su sačuvale svoj prvobitni izgled i namenu, i one sačinjavaju stalnu muzejsku postavku, formiranu u dve zlatiborske okućnice. Drugu grupu čine kuće koje su sačuvale svoj prvobitni izgled, ali im je namena promenjena, adaptirana su i prilagođen turističkim potrebama. To su dvorana, prodavnica suvenira, krčma, apartmanske zgrade...

Kao što je već napomenuto, stalnu postavku Muzeja, čine dve zlatiborske okućnice, koje su svedočanstvo kulture stanovanja u  zlatiborskom kraju  u 19. veku i početkom 20. veka. Način života u ovim kućama bio je specifičan jer se živelo u zadrugama, koje su brojale i do 50 članova. Muzej čine zlatiborske brvnare koje  pripadaju tipu dinarskih brvnara. Okućnice su se uvek pravile na padini okrenutoj prema suncu. Kuće su četvrtastog oblika, zidovi su od vodoravno naslaganih brvana  na uglovima vezanih u "ćetr". Kuće su bile pokrivene šindrom, kamenim pločama ili slamom. Na krovu su se nalazili otvori "badže", koji su služili za cirkulaciju vazduha, a na samom vrhu kuće se nalazio dimnjak koji se zvao "kapić". Za zlatiborsku okućnicu karakterističan je veliki broj manjih objekata. Svi ti objekti su bili rapoređeni oko "glavne kuće".

Centralno mesto okućnice zauzimala je "glavna kuća" (ujedno bila je i najveći obekat u domaćinstvu). "Glavna kuća" ima dve prostorije - "kuću" i "sobu", a ispod sobe se nalazio podrum. Na ovoj brvnari postojala su dvoja vrata, istočna i zapadna, koja su pored funkcionalnih imala i simbolična značenja (sve što je dobro i lepo ulazilo je na istočna vrata - novorođenče, mlada, kumovi, gosti..., a sve što je loše izlazilo je na zapadna - pokojnik, smeće...). Centralno mesto "kuće" zauzimalo je ognjište, u njemu je vatra uvek gorela, na njemu se pripremala hrana, oko ognjišta su se uveče sabirali članovi zadruge dogovarali se o poslovima za naredni dan a potom i spavali oko ognjišta. Kuća je prostorija koja nije imala ni poda ni plafona, izuzev "patosa" iznad ognjišta koji je i služio da sačuva vatru i da ne ide dim na meso koje se sušilo ispod "rogova". "Soba" je uvek bila uzdignutija od "kuće", i imala je i drveni pod i plafom. U toj prostoriji postoji samo jedan krevet, u kome su spavali najstariji članovi porodice, odnosno domaćin kuće i njegova žena, a u kolevkama mala deca koja se rode tokom zimskog perioda. U ovoj prostoriji se postavljala i svečana trpeza ukoliko bi dolazili neki važni gosti, tokom svečanosti ili velikih praznika. Zagrevala ju je peć koja se nalazila u pregradnom zidu imeđu te dve prostorije.

Vajat je zgrada koju je dobijao svaki sin domaćina kada se oženi. Ove zgrade su veoma oskudno opremnjene. Na početku u ovim kućama je bio samo jedan krevet, a sa vremena je dodavan i drugi nameštaj, kao što su sanduci za odeću, "lenke" - motke preko kojih se prebacivala odeća i postaljina, a kasnije i razboj za tkanje. U tim zgradama nije gorela vatra. Ukoliko bi se dim zaviorio iz vajata to je značilo da se sin odvojio od svoga oca. U okviru domaćinstva broj vajata je zavisio od broja oženjenih sinova tog domaćina.

Mlekar je služio za čuvanje mleka i mlečnih prerađevina. U okviru zadruge određivana je jedna žena čiji je zadatak bio da se brine o mleku i da pravi mlečne proizvode. Ta žena se zvala "planinka" i samo njoj je bio dozvoljen ulazak u mlakar, radi higijene prostorije. Mlekar je mala zgrada, sa policama na zidovima, na kojima su odlagane karlice, čabrovi i kačice.

Pekara se nalazila uz kuću i služila je da se u njoj ispeku zalihe hleba za čitavu porodicu i to za nekoliko dana. Ambar i salaš su objekti izgrađeni pored glavne kuće. Ambar je služio za čuvanje sitnog žita, koje se unutar objekta čuvalo u zasebnim pregradama, dok je salaš služio za čuvanje kukuruza u klipu i bio je opleten od pruća koje je omogućavalo strujanje vazduha i brže sušenje kukuruza. Obe građevine su bile uzdignute od zemlje radi zaštite od vlage.

Mišana je objekat u kojem se sušilo voće, tj. jabuke i šljive. Radila je po principu fioka, u kojim se nalazila po jedna "ljesa" na koju se stavljalo voće za sušenje.

Kačara je objekat u kome se nalazi kazan za pečenje rakije i kace u kojima se drži džibra. U šljivarskim oblastima ovi objekti se sreću u imućnijim domaćinstvima, i građeni u blizini voćnjaka.

Štala se gradila najdalje od glavne kuće. Uvek su se zidale na dva sprata, na donjem je bila krupnija stoka, dok su na spratu bile ovce.
U okviru stalne postavke Muzeja je i stočarski stan, poseban deo domaćinstva koji se gradi u planini. Činile su ga koliba, tor i "kućer". Koliba je mala brvnara, tek da se u njoj mogu založiti vatra i držati mlečni proizvodi tokom boravka na planini, a spava se u "kućeru" - pokretnom krevetu na saonicama, koji se može prevlačiti da bi čobani uvek bili u blizini stoke.

Drugi deo muzejske postavke čine objekti koji su sačuvali svoj prvobitni izgled ali im je namena promanjena. U dvorani i letnjoj pozornici organizuju se izložbe, seminari, književni susreti, pozorišne predstave i koncerti. U jednom od objekata je i izložbeni i prodajni prostor proizvoda starih zanata i kopija muzejskih eksponata koje izrađuju seoske zanatlije, a u krčmi Muzeja posetocima se nude zlatiborska jela pripremljna na starinski način. U neposrednoj blizini krčme su konaci za smeštaj i boravak posetilaca.

Program Muzeja je i očuvanje starih zanata, tako da su  opremljene tri radionice: kačarska, kovačka i grnčarska, u kojima se tokom leta organizuje obuka u kačarskim, kovačkim i grnčarskim veštinama.

Crkva Svetog Petra i Pavla sagrađena je 1764. godine. Ktitor crkve je Gregorije Smiljanić, rodonačelnik poznate svešteničke loze Smiljanića, koja je izrodila 16 generacija sveštenika. Veliku vrednost crkve predstvlja ikonostas koji je delo Simeona Lazovića, takođe iz 1764. godine. Prvobitno je bila drvena građevina, koja je sredinom 20. veka ozidana i dodat joj je dvospratni zvonik. Crkva danas čini sastavni deo Muzeja na otvorenom. 

 


Banja Vapa

Nedaleko od Zlatibora, a najbliže selu Rožanstvo, smeštena je Tošina banja, poznata i kao banja Vapa. Ovde je sredinom sedamdesetih godina započeta izgradnja turističko-banjskog objekta ali je gradnja smrću vlasnika, Toše Lazovića, obustavljena tako da je objekat zapušten. Ipak i takav privlači pažnju neobičnim izgledom i upotpunjuje turističku ponudu i sve atrakcije Zlatibora. Posebno je zanimljivo što se u banji nalazi mineralni izvor za koga kažu meštani - sve bolesti leči. Voda sa izvora posebno je lekovita za oči i razna oboljenja i promene na koži. Temperatura kod banjskog izvora je oko 17 celzjusovih  stepeni, a nije slana. Ispitivanjima je utvrdjeno da sadrži cak devet puta nižu koncentraciju soli od one koja je izmerena u takodje lekovitoj Prolom vodi.

Čudesni starac Toša rodjen je u zlatiborskom selu Rožanstvo davne 1914. godine. Sve je ratove preživeo. Bio je vizionar. Poslednju četvrtinu svog života posvetio je pokušaju da podigne banjsko lečilište - vilu kojom će se ponositi zlatiborska lepotica. Ogromne betonske kule koje se podižu sa krova, smeštajni pansion, bazeni sa termalnom vodom i mostovi sa nad slapovima - ostali su nedovršeni. Ipak, ideja je bila dobra. Išla je čak i ispred vremena i slutila na dobru budućnost - povećanje turističke ponude Zlatibora, smeštajni kapacitet, vilu koja bi na svakoj putničkoj slici ostala zabeležena. Ono što je još značajnije - upotrebu lekovite vode.

Uz viziju izgradnje turističkog lečilišta, Toša je mislio i o putu do banje. Izgradio je oko kilometar puta koji je povezuje sa centrom Zlatibora. Prepoznajući komšijinu nameru i otvarajući se da podrže dobru ideju, meštani sela Rožanstvo pridružili su se i novčano pomogli. Tako je sloga ovih Zlatiborskih sela učinila da sakupe i zajedno u banjsku vilu  ulože nekoliko stotina hiljada evra. Podigli su pet spatova zlatiborskog dvorca koji je okružen lekovitom termo-mineralnom vodom. Obilazeći Zlatibor, vredi videti ovu bajkovitu zamisao koja na stotinak metara razdaljine podseća na dvorac iz na primer "Trnove ružice" - zaklonjen gustom šumom sa isprepletanim granama. Prostrani dvorac na pet nivoa ima široke terase, poput drevnih visećih vrtova. Kule  se diče vrhu, a zamak je  obložen crvenom fasadnom ciglom. Sa leve strane od ulaza su temelji crkve koju je gazda Tošo planirao da podigne pored glavnog objekta u banji. Ispred dvorca su kupatila, nekada je bio i veoma negovani travnjak i bazeni za banjsku vodu. Ispred jednog od bazena stoji poruka posetiocima: "Banjska voda, glavno i drevno izvorište, banja Vapa, po pričama meštana, ova voda leči devet bolesti i to kožne bolesti, ekceme, ranice, lišajeve, perut u kosi, znojenje nogu, probavne organe i nerve". Leči - sve. Tako se čini. Šteta što nije zaživelo, pa bi se mogli i uveriti. Ovako, ipak se može posetiti. Dok razmišljate šta sve treba videti na Zlatiboru i u njegovoj okolini, dok tražite smeštaj, razmišljate koliko imate slobodnih dana, nikako ne zaboravite ovu usnulu vilu. Posve lekovitu.

Meštani se odlično sećaju Toše. Naravno, nešto su anegdote, a nešto i istinite priče sa Zlatibora. Kažu da je banja Vapa postojala još od turske vladavine. Oni najstariji sećaju se da još je pre Drugog svetskog rata na tom mestu bio bazen veličine pet puta pet metara i ograđen daskama. Tu se narod redovno kupao i banjao. Postojala su tu i močila za kiseljenje konoplje, a negde početkom 70-ih godina rešili su u ovom zlatiborskom selu da naprave i veliko kupatilo. Oko 25 meštana koji su bili vlasnici zemlje oko banje poklonili su ukupno 1,12 hektara zemlje za podizanje kupatila. Tada je zaveden i samodoprinos u selu - i to i u parama i u radu. Dogovoreno je i da Tošo, koji je tada već imao razvijen posao sa mlekom u Srbiji i šire od zlatiborskog okruga i dosta novca, pomogne gradnju banje, i on je to svojski radio. Kasnije je Tošo posao sa mlekarom razvio i u Rožanstvu, nastavio da pomaže gradnju objekta, i tako sve do iza 1985. godine. Tada je Tošo, uz obrazloženje da je ulagao u banju, pred sudom pokrenuo postupak da mu se objekat prenese. Sud je presudio u njegovu korist i prihvatio, pa je objekat prenet na Toša. Ovaj je nastavio gradnju dalje, upravo podigao sve goreopisane spratove, kule i počeo da oprema objekat kojim bi proširio turističku i lećilišnu kartu već raznovrsne ponude Zlatibora. Ipak, kako to uvek biva, nastali su sporovi oko zemljišta i vlasništva. Koliko god bilo sloge i želje da ideja uspe i svima donese boljitak - kako meštanima zlatiborske okoline, tako i samim turistima koji bi popunili svoje avanture, tražeći smeštaj ili vilu koju još nisu posetili, moralo je da zapne. Spor oko zemljišta zaustavio je gradnju još 1999. godine. Od tada, sve što se moglo odneti i ukrasti - odneto je i ukradeno. Ponosita lepotica na brdu Zlatibora, kao simbol složnih meštana i starca vizionara - opustošena je i tužna. Nikad nije zaživela u svrhu zbog koje je podignuta. Ipak je vredi obići. Kada ste se već uputili k Zlatiboru, nemojte zaboraviti da ima toliko mesta koje sa sobom nose dobre priče i ideje. Neke su žive i koriste svima. Neke su usnile, poput ove. Ali sve ih veže jedno - sve su lepe.